Претрага

Anton The Fighter

Anton je misteriozni stranac zarobljen u telu dvadesetjednogodišnjaka. Mašta, proze, njegov život.

Sreća

Da li spavate pored osobe koju sanjate? Da li biste je uopšte sanjali da spavate pored nje? Da li imate muda to da promenite? 

Oduvek sam znao šta tražim. Bila je to ljubav bez iluzija. A tek onda sam shvatio da sam, vrlo paradoksalno, zaglavljen u jednoj velikoj iluziji. Ni ne trudim se da sebi postavim glupa pitanja, poput: ‘’Da li te on voli?’’. Da me voli, spavao bi sa mnom, grlio me i ne bi me puštao da odem od njega, niti da poželim nekog drugog. A onda se zapitam da li ja njega volim. Možda je nekada i bilo naznaka. I to samo dok nisam shvatio kako ‘’nežna duša jačeg pola’’ može da ponudi samo jedno – egocentrizam. 

Uvukao me je u ozbiljnu zabludu. Zabludu u kojoj vezom nazivam santu leda, u kojoj čekam minut kada ću u očaju pokušati da tu istu santu  slomim, iako znam da ću tada samo sebe povrediti, jer će mi tlo pod nogama, koje je već vrlo nestabilno popucati, a hladno more će me odvesti daleko – u njegov svet anestezije, u njegov svet u kom, iako pokušavam sebe da ubedim da je drugačije, sve je očiglednije da nema emocija. To bi zaista bila kazna. Ovo je veza u kojoj sa svim svojim trudom da nešto promenim dobijam kao odgovor emocionalnu nezrelost i vezu u kojoj više nisam siguran ni gde su granice. 

A onda sam upoznao tebe. Ozbiljno sam se zapitao šta nije u redu sa mnom i zašto dobijem toliku energiju kada mi se približiš. Ponesi malo Sunca uvek kada si mi u blizini, ta toplina koju osećam jedini je izlaz. Razumeo sam razvoj situacije – ti imaš ozbiljne šanse da mi se dopadneš. Zaista nisam hteo, uzdržavao sam da ne bih napravio grešku, samo da ne bih zažalio zbog pet minuta zadovoljstva. Ipak, desilo se. I znaš šta? Nisam zažalio. Napravio sam odluku zbog čijeg razvoja situacije, kad god ga se setim, osetim mir. I znam… ponovo imam osmeh na licu. Hvala ti zbog toga. 

Ipak, ti si bio uznemiren. Ti si bio taj koji nije mogao da razume zbog čega se sve desilo. Izvini zbog svega što te je povredilo. Pre nego što sam krenuo ovo da pišem, pustio sam ti poruku za ‘’laku noć’’, a tada je bilo 02:47. Očigledno je da imaš posebnu moć. Samo želim da znam kada ćemo ponovo da osetimo istu magiju. Drhtim, jer nisam siguran kada ćeš da dođeš i plašim se… samoće. Znaš, Nikola, u životu sam naučio jedno – glup sam onoliko koliko emocija sakrijem, a pametan onoliko koliko se minuta potrudim da provedem sa osobom zbog koje mi srce brže kuca. Zagrljen, bez imalo stida, i sa bezgraničnom verom u bolje sutra. 

Od tada, tebi posvećujem svako jutro. Jutro u kom se budim sam, a znam i osećam – mogu drugačije. Jutro u kom zažalim samo zbog jedne stvari – što nisi pored mene. Svako to jutro ima isti ritual. Da zamislim tebe pored sebe, da zagrlim jastuk jer nisi pored mene, i da se potrudim da osetim kako bi bilo da si tu. Onda dozvolim sebi da ti pustim poruku, ukoliko ti to nisi uradio prvi. Tek tada, moj dan može da počne. 

Noću se setim tvog kucanja srca. Kroz misli mi prolazi kako bih menjao sve ‘’važne’’ društvene događaje koje posećujem i na kojima se svi prave da me vole za svaki minut sa tobom, u kom me niko neće videti, ali u kom ću biti važan samo jednoj osobi – tebi. Moja baza je ljubav. A ona uključuje poštovanje, poverenje i podršku. Zašto svi nemaju razumevanja kao ti? Zašto ne pokušam da kažem ‘’mi’’. A onda napišem ‘’volim’’, izgovorim ‘’volim’’, verujem da mogu da volim i da mene neko može da voli. Sklapam oči, i dok ponovo grlim hladan jastuk pored sebe prošapućem: ‘’bilo bi divno da si to ti’’. 

I konačno – sanjam. Vrtim ukrug svoje misli. Vraćam se u realnost i shvatam da zapravo sanjam po ceo dan. Sanjam nešto što se može desiti ako pokušamo da se volimo zbog naših vrlina i da zajedno radimo na našim manama. To se zove, kao što si i sam napisao… ‘’jednom rečju – sreća’’. 

Mnogo volim kad mi neko posveti ovako nešto, pa sam odlučio da ga sačuvam na ovaj način. Među mojim tektovima. Uživajte. 👑 

Seks ili smrt? 

​Veče, noć. Kao po navici već palim poslednju cigaru pre spavanja, pijem šestu limenku mnogo lošeg piva dok pokušavam glavu držati na ramenima. Umor, smor, alkohol me stigao. Svako veče mi je isto. Provodim ga na isti način, nepomičan sedim, gušim se od dima i uništavam svoj organizam sa alkoholom. Teturam se po sobi, nekako se dovlačim do kreveta, sa sve stvarima se zavučem u krevet, koji se nije sredio to jutro. Čim sam osetio tu udobnost kreveta, ni pomerio se nisam, zaspao sam.

Ne vidi gde je, nije svestan da je san, deluje mu sve mnogo stvarno, previse detalja. Ima osećaj da je to neki grad koji je izmišljen, koji prosto nikad nije postojao. Al nekako mu se svideo. Šeta nekim prelepo urađenim stazama, zlatno-žute boje, vode ga ka nekoj ogromnoj zgradi, dvorac. Stoji ispred njega, gleda,  zadivljen. Jedva čeka da uđe. Vrata se otvaraju, sa sve onim zvukovima pomeranja istih od njihove težine. Sve je tako stvarno. Pravi par koraka, ulazi. Pogleda, vidi previše ljudi, imao je osećaj da je to neki dom, sve lepi, mladi ljudi. Nastavlja šetati, oseća preveliku sreću, na divnom je mestu, ne zna ga niko. Korača nekim previse dugačkim hodnikom, levo i desno, ima previše vrata. Ne ulazi nigde, nastsvlja pravo. Vidi ide mu neki prelepo obučen gospodin u susret, fasciniran kako je obučen, fasciniran lepotom gleda ga sve vreme. Otvara vrata, prolazi kroz njih a i on za njim, sa previše pitanja.

Ko je? Šta je on? Gde ću?

U jednom trenutku se okreće i kreće ka njemu dok ga direktno u oči gleda. Skroz  skamenjen od straha, nije znao šta da radi. Strastveno ga poljubi, zagrli i uhvati za ruku. Povede ga ka nekoj polumračnoj sobi, sa crvenim zavesama. Padala je garderoba svuda. Osećao je ogromnu žudnju za tuđim telom, tim prelepim i nežnim dodirima koje je osećao. Puno žara, sreće, zadovoljstva. Iz te sobe su se samo čuli uzdasi, dahtanje i lupanje predmeta koji su padali svuda po podu. Trepnuo je, to se sve izgubiolo. Još uvek je bio zadihan zbog dešavanja u sobi. Nalazio se u bolničkom krevetu. Nije mogao da se pomera. Desetak ljudi bez lica u belim mantilima su opkolili njegov krevet. Prestajao je da diše. Ponestajalo mu je vazduha, gušio se, prevrtao očima pokušavao da vrišti i da potraži pomoć. Dok su ga ti ljudi gledali, i samo se u sobi čulo njegovo plitko disanje. Ostao je bez vazduha. Prestao je da se seća svega, ništa mu nije bilo jasno šta se dešava. Bio je totalni mrak, čula se samo vika ljudi koji su mu pokušavali pomoći. Počeo je ponovo da diše, našao se u čudu nije znao šta se dešava. Opet se taj gospodin stvorio ispred njegovo kreveta. Osmeh na licu mu se pojavio, sreća u očima mu se videla, suzu je pustio. Prišao mu je, poljubio ga je. 

I puf.

Otvaram oči, gledam oko sebe sav tužan ustajem iz kreveta. Mamuran od piva, žudim za vodom. Stanem, vraćam film u glavi, šta mi se sve dešavalo, sta sam sve  u snu preživeo. Vraćam se svom svakodnevnom zivotu, svojim navikama. Tužan sam. Tužan.

Neću da me jadnici žale

​Zdravo, kako si danas? Ne znam, može li neko lakše pitanje? Ne vidim napredak, ne vidim sreću, ne vidim život.

Zarobljen sam.

Zarobljen u svom telu, u svojoj glavi, u ovom gradu. 

Zarobljen.

Ne mogu disati, nemam snage govoriti. Nemam želju hodati, želju živeti, želju opstati.

Ludim.

Zarobljen sam u svoja četiri zida, sa svojim malim prijateljem. Sa njim pričam, sa njim se gledam, pored njega pijem popodnevnu kafu. Osećam kao sa me razume, osećam kao da je tužan zbog mene.

Svaki dan mi je isti, svaki dan. Svaki dan mi je u iščekivanju nekog „čuda“. Nešto, neko da me prodrma. Da vrati taj mali život u mene. Nemoj me optuživati. Nisam kriv. Vrištim, derem se al niko to ne čuje. Nisam tužan, razočaran sam. Govoriš mi iza mojih leđa, govoriš mi al nista ne čujem. Ništa. Sam sam. Ne žudim ni za čim. Samo za slobodom. Da me niko ne može zaustaviti, ukrotiti. Da me nista ne povredi, da me nista ne dotiče, jednostavno sam. Kao po navici zivim, po navici dišem, po navici jedem. Svaka moja kretnja je iz navike.  

Zašto sam tako duboko? Kako da dišem?

Sebe ne mogu prepoznati. Sve moje emocije, razmišljanja i mišljenja mi se nalaze u ogromnom vrtlogu. Samo se vrte u krug, i ništa nije trajno. Sve nekako brzo prođe. Uvek gubim. Retko srećan. Ne treba mi tuđe žaljenje, sam se borim sa svim sto me snađe. Ne gnjavi me, ne viči, ne smaraj. Povređuješ me iako to ne pokazujem. Osećam, stvarno boli. Ostavlja tragove u meni koji su veoma bolni.

Dopusti mi da se opustim, da ne razmišljam više. Molim te, dodaj mi taj poslednji lek iz kutije.

Svaka minuta sa tobom mi je kao da praznik dolazi.

​Nemam ideje, nemam želju, nemam vremena.Potreba za pisanjem se izgubila. I opet ta gorka jaka jutarnja kafa, sa pomalo otrova od duvanskog dima. U poslednje vreme mi se malo stvari dešava, skoro i da me takva neka dešavanja nisu dotakla uopšte. Desilo se nešto „pametno“ ali i toliko čudno pre par nedelja, što nisam podelio ovde.

Svanula je još jedna subota. Kao po običaju, srčem kafu, polako dolazim sebi, posmatram sve oko sebe sa svojim krmeljivim očima. Već sam mislima u drugom gradu i sa drugim ljudima. Ukočen takođe sedim na onoj istoj stolici koju uvek spominjem. Poslednji srk kafe, ustajem, krećem sa spremanjem. Izlazim iz kuće, sedam u bus, stigao sam. Došao sam, oduševljen i pun života i sreće. Stižem do drugara, ispijamo još par kafa, pada noć, spremanje opet. Kaže izlazi se u neki klub, krećemo. Već polu pijani od nekog vrućeg piva, teturamo se po ulici, jurimo prevoz. Ako se dobro sećam tu je bilo jos par osoba, totano nebitne, ni imena im ne znam. Osim jednog lika, koji me je naprosto udavio sa svojim ljubavnim problemima, i pričama o njemu. „Ja, pa ja, i samo ja“. Pola slušam, pola reagujem, na pola progovorim. Osetio sam neku povezanost, neku žudnju za zagrljajem, ne znam. Mozda je to alkohol „kriv“ al mi se svidelo. Ulazimo u klub, muzika trešti, alkoholisano i narkomansko okruženje može biti cool, samo ako nema problema. Popeli smo se na neki binu, đuskali, skakali, muzika nas je „vodila“. Klub prepun, zagušljivo, oseća se smrad znoja, cigara i previše isparenja od alkohola. Nije nam to predstavljalo problem, uživali smo. Pogledao sam u pravcu stepenica, video sam ga zamišljenog, nekako tužnog, gleda u jednu tačku, razmišlja. Razmišljao sam, možda sve ono što mi je ispričao stvara mu velike probleme. Prilazim mu sa forom „Daj mi upaljač“, i usput ga pitam šta mu je, da l postoji neki problem. Dobio sam odgovor „Razmišljam, silazim uskoro“. Posle nekih sat-dva-tri ne znam ni ja, došao je. Jako smo se zagrlili i zajedno đuskali. Osećao sam opet tu neku povezanost, toplotu, žudnju za nekom nežnošću. Poljubili smo se, osećali smo se fantastično. Minuti su prolazili, osećao sam ponovo tu neku povezanost i sreću. Čudno sam se osećao, kad ga nisam zagrlio ili poljubio 10-15minuta. Nekako, našli smo se, sa mnom si kao i ja sa tobom. Još par vinjaka sam popio, uz muziku i alkohol sam se osećao odlično. I uz te poglede koji su me sa vremena na vreme gledali. Eh, divno. Naravno, jutro je osvanulo. Bol u glavi od prevelike količine alkohola i previse glasne muzike bio je prisutan. Žudeo sam za krevetom i samo sam želeo utonuti u san. 

Dan II.

Prošlo je jedva podne, ustao sam. Opet kuvam ti prejaku gorku kafu. Rukama pridržavam glavu, boli, ubija. Osećao sam se prljavo i preumorno. Ustaju svi, počelo je prepričavanje događaja, pola stvari se nisam sećao. Al šta je tu je, alkohol je kriv.  21h ostajem sam u stanu. Ležim, čačkam telefon, zvono. Stigao je. Osećao sam preveliku sreću, al je nisam pokazivao. Umor je preovladao. Nisam znao šta da kažem, sve mi je bilo previše čudno a i lepo. Ležemo, puštamo divnu muziku. Tako zagrljeni ležimo, uživamo. Previše ispunjeno sam se osećao, drhtao sam od sreće. Nisam mogao zaspati od prelepog osećaja, kad sa previse finom osobom ležiš i uživaš. Nikakve reči nisu bile potrebne, otkucaji srca i dodiri su rekli sve. Jednom rečju, sreća.

Eh.

Šta ću…?

​Jutro, evo kao obradovao sam se sto je novi dan u pitanju. Dani ‘lete kao ludi’, trepnem već vreme za spavanje, drugi put trepnem, jutro. Zašto tako brzo prolazi? Prolaze dani, prolazi život. 

Baš kao i ovo jutro što je svanulo, zvoni alarm 09:34 jedva ustajem iz kreveta, već osećam žudnju za cigaretom. Palim je, privlačim već napunjenu pikslu. Uvliačim, uzdišem taj otrov i razmišljam, šta sam ja uradio kvalitetno prethodnog dana. 

NIŠTA. 

U jednom mestu sedim, ne pomeram se, prolazi mi život a ništa nisam video, osetio, čuo, dodirnuo. Završavam cigaru, jedva ustajem iz kreveta, krmeljivim očima pokušavam pronaći po podu garderobu da se obučem. Pravim prve šlogirane korake. Dovlačim se nekako do kuhinje, stavljam kafu, previše jaku. Sedim gledam u jednu tačku, razmišljanja nikako da prestanu. Srčem sveže skuvanu kafu, i počinjem plakati. Plačem za svojim zivot, za ovaj period što je počeo, da mi je svaki dan isti, svaka moja radnja tokom dana ista, sve je isto. Pokušavam razmisliti sta cu sa sobom danas, odgovor znam unapred ‘Ne znam’ Ništa ne znam. Ništa ne obećavam, ništa ne organizujem, dogovaram. Sedam na stolicu, žulja me, ubija.  Palim vec drugu cigaru, ne trepćem. Zamislio sam se, u tom mom svetu sto ga ja zovem „razmišljanje kroz slike“ volim da se izgubim. Nekako se oraspoložim, kad sebe kreiram na drugom mestu, ne u stvarnosti.Sa nekim sa kim želim biti, i gde zelim da budem. 

**Evo me, došao sam u centar beograda, zaseo sam u neki kafić, čekam da dođe. Srčem i tu veoma lošu kafu. Tu je, zaljubljenim očima gledam, pogled mi se gubi u tim plavim očim, vidim sreću u tim očima, a u sebi osećam preveliku ljubav. Hvatam ruku, ustajemo, krećemo. Šetamo, daleko, daleko, gde nikog nema, ljubimo se nežno i tiho, srećni smo** Trep. 

Razmišljanje prestaje, opet stvarnost. Pogledam napolje, opet mrak, smrkava se. Dan mi je prošao u ispijanju kafe, gušenje od cigareta, i razmisljanju o sreći. Vraćam se ponovo u svoju sobu, skidam se, ležem opet. Sa suzama zaspim, dok gledam kroz prozor zvezde i gubim se u njihovim daljinama.  Zatvorio sam oči, utonuo u san. Prekrasan san. Raj pravi. 

Čuje se alarm opet 09:36, jedva ustajem iz kreveta, već osećam žudnju za cigaretom. Palim je…

Kako dalje?

Dolazim u sobu, sedam, palim cigaru, srčem već ohlađenu kafu. Razmišljam, nikako mi misli ne mogu prestati. Plačem i borim se za vazduh u ovoj sobi prepunoj dima. Palim novu cigaru, gledam se u ogledalo ne prepoznajem se. Gde se izgubio onaj dečak, ispunjen, pun života? Samo tri godine ranije, taj dečak je živeo u mom telu, radovao se svakim novim danom,  svakim sunčevim zrakom, svakim uzdahom. 

Bio je SREĆAN.

Tog dečaka više nema, izgubio se. Potapali su ga zli i pokvareni ljudi ovog pakla nazvanom ZEMLJA.Kako izbeći situacije i dešavanja koja ti mogu promeniti tok života? Koja ti ostave ogroman, odvratan crni pečat na čelu kog svi vide?Nikako ne možeš naći reči utehe za takve događaje.

Jedan previše jak se desio…

** Počeo je… Dan je već odavno osvanuo, On se kao po običaju probudio, sav nervozan, kivan na ljude i život. Dokopao se jake cigare, sedeo je na prljavoj stolici dok je udisao taj otrov. Od kašlja nije mogao disati. Stigla mu je poruka sa tekstom „Slavlje je večeras, čekamo te“. Sav srećan je skočio, krenuo sa spremanjem, da izbegne tu momotonost u svom životu. Krenuo je, obukao se prelepo. Svi su bili srećni kada su ga videli.Stigao je alkohol, pelinkovac, ako se dobro sećao. Prvi, drugi, treći….dvadeseti. Osećao je mučninu, ali je još uvek srećan bio. Gleda na sat 03.24.Ustaje, zove drugara, krenuli su. Ušao je u kola, pijan i srećan što će kući stići, što će se zavući u onu sobu prepunu dima. Auto se upalio, kreću, trepnuo je, osetio je ruku na njegovom međunožju i čuo odvratan i zastrašujući glas koji mu je rekao „Mali, nemoj da se brineš, opušteno.“ Srce mu je ‘sišlo’ u pete, počeo je da se trese, suze su mu niz obraz lile i kapale po toj ruci. Pritezao je, navaljivao, dahtao, a on je sve više i više jecao. Osećao je udarce i jake histerične pokrete. Histerično mu je pokušavao otkopčati pantalone, dok je drugom rukom pokušavao upravljati autom. Ostao je paralisan od straha, nije se mogao pomeriti, u očima mu se videle suze, pokušavao je vikati ali bez glasa je ostao.  Zaustavlja se auto, čuje se zaključavanje vrata. Pušta volan, hvata ga za glavu dok mu druga ruka još uvek stoji na njegovom međunožju. Počinje da mu vuče kosu u pokušaju da ga poljubi. Izmačinje se, pokušava da se otrgne, ne uspeva mu. Oseća sve jači pritisak, ne pomera ruke, nastavlja ga napadati. Šapuće mu na uho “ Poljubi me, znam šta si“. U pokušaju da se odbrani, svom snagom ga je uhvatio za kragnu njegove jakne i bacio ga što dalje od njega, otključao je vrata i izleteo iz kola. Uplašen, prestravljen se kretao ka kući sa suzama u očima i ogromnom mržnjom prema „drugu“. Pratio ga je sve vreme. Utrčava u kuću, legao je na pod, plakao je kukao je, tražio spas, histerično je čupao svoju kosu sa glave od besa dok je od straha drhtao. I tako uplakan, je zaspao na podu. Probudio se. Molio se da je to bio odvratan i ružan san, ali  Ne, to je bila surova realnost. **

Plamen se širi, ja te gledam u njemu, smejem se, samo se smejem. Događaji su ga pretvorili u lošu osobu nije on kriv, prirodno je rođen grešan.

Stojam sam.

​Otvaram vrata, vidim samoću, ne vidim svetlost, gledam, trepćem. Sve nestaje.Dobar mi dan, dobar sam, srećan sam.Trudim se da budem. Zamotan u najtopliji džemper na svetu, dok ležim i mirišem, mirišem miris. Osećam ga svuda, u zidinama je ostao. Verujem sve sto mi kaže, verujem sta mi pokazuje, ukazuje. 

Tužan sam danas.

Ima li nekog da mi kaže da sam ja njegov život, da me obozava, da mi priča priče pre spavanja. Da me doziva u kasne sate, da mi govori ljubavi?

Da l ima? 

Ko me to laze? Ko mi to priča. Ostajem sam, ostajem u ćošku. Sedim, ne pomeram se. Dozivaju me misle mi pomoći ali bezuspešno.Sedim dok praznim pogledom probijam zidine, u podrazi sa srećom. Gde se izgubila?Sve što želim, nemam. 

Je l me čuješ? 

Ponašanje mi je previše srećno za osobu koja se oseća isuviše tužno, razočarano. Svakim danom čujem dranja, histerije, omalovažavanja. Misle da me ne boli. Misle da sam previše jak, da me te stvari ne pogađaju, ako ih ne pokazuijem. Pa pogađaju, čovek sam, od krvi i mesa. Boli sve boli. Vidim srećna i nezahvalna lica, koja se histerično smeju meni u facu. Brine me sve to. Brine me. Neću govoriti, okrećem glavu. Ležem na najudobniji krevet, opet osećam daj prelep miris, osećam sreću i tugu. Nije sa mnom, otišao je. Vrtim slike u glavi, pada suza. Pokrivam se, u potrazi za toplotom kad ne dobijam zagrljaj. Kad nema osobe da me zagrli. Lezem, zatvaram oči, sve je razrušeno, vidim patnji, tugu.Detonaciju svojih misli osećam.Niko me ne pita zbog cega sam toliko jak. Da još uvek stojim na nogama, i prekrivam tugu. 

Ne znam odgovor.

Mislim da me hrani sreća moje ljubavi što je daleko. I što zeljno iščekujem naš susret.  Iako je naša ljubav zabranjena, volimo se. Rođen sam bolestan, prirodno rođen grešan. Sva mi  tuga nestane kad se izgubim u tim lepim plavim očima, zenice mi se rašire, ej to je ljubav. 

Zaljubljen sam. 

Svaku tugu potiskuje ljubav. Ja ne želim da me sačuvas, da me ubijes, da me oslobodis, da mi pomognes. Zelim da me podignes do neba, iako padam. Da pokušavaš. 

Ja padam, i letim ponovo. 

Suze mi kreću, same od sebe. Gorim u prevelikom plamenu, žurim negde, trčim kao ovaj život što juri. Povređuje me pomisao. Povređuje me svaki pad, iako se ne vidi na meni.. al ga osećam u sebi. Borim se, svakim danom je za mene borba. Kad se srećan probudim, treba da slavim. Gledam, a ne vidim, osećam a ne čujem. Pomoć ne tražim, nije potrebna. Odlično sam, sad sam odličan. Dišem i nekad lazem sebe.

Kad je mrak tada mračno je. Kad je tuga tada tužno je. Kad sam srećan tada lažem sebe.

I Ništa…

​Šta da radim? Osećam se prazno odvratno bez ikakve želje za nastavkom života. Sedim ukočen na stolici ispijam kafu, prvu jutarnju. I razmišljam, šta posle da radim? Gde posle da idem? I ništa. Ostajem tako da sedim satima u jednom položaju dok držim telefon u rukama, dok pokušavam pronaći neku zanimaciju na njemu da ne mislim ni o čemu. Vreme sumorno, ja sam sumoran, nervozan odvratan. Kako govoriti dalje? Bez ikakve želje, sreće, i bez ikakvog nadanja da će biti bolje. Svaki uzdah me zaboli, reže u plućima. Cigaru za cigarom palim, da se umirim, iskuliram i nekim čudom odaspoložim. Vratio mi se preriod isti onaj period pod pre par meseci, kad mi je svaki odgovor bio „NE“ svaka rečenica počinjala sa „MRZI ME“ kada nisam želeo ujutru da ustanem, i preko dana sam jedva čekao san. San i tišina su mi nekad pomagali, moje je bilo da zatvorim oči i da razmišljam o lepim stvarima. A gde su te lepe stvari? Nema ih. Razmišljanje o mojim snovima, željama, nadanju.. Gde god pogledam vidim mrak, osećam patnju i pritisak. Otvaram oči na trenutak, i vidim belo. Belu sobu i tu pronalazim spokoj. Tu razmišljanje prestaje, san brzo dolazi. Trepnem, vidim jutro. Ponovo. Ne želim ustati. Sedim ukočen na stolici ispijam kafu, prvu jutarnju. I razmišljam, šta posle da radim? Gde posle da idem? I ništa.

Oporavak. 

​Oh, napokon odlazak. Nisam se nadao da će meni biti drago, što okrećem leđa nekim ljudima. Ali, postao sam veoma slab, trebam oporavak. Makar to bio najkraći odlazak, znači mi. Zbogom za sad, znam. Svi ćete mi nedostajati, ali radujte se. Druže kao što sam ja to radio dok sam bio tu. Nemoj se brinuti, na sigurnom sam, daleko, daleko od mojih problema. Dosadilo mi je sve tu, gledam svakim danom propala lica nisam mogao više.

Sada sam srećan. 

Ne, ne znam ni šta osećam. Kao kapljica kiše sam koja lagano klizi niz prozor i potrazi za mirom. Odlazim da zaboravim ružne stvari, dešavanja. Razne krugove loših i veoma nebitnih ljudi. To me ubija, jede iznutra. Zloba na sve strane. Plašio sam se, iako možda nije  trebalo. Ja sam sa namerom stvoren, prikupljam sve što želim.

Brate, kume, rođače, nađi mir kao što ga ja pokušavam pronaći među ovim primitivnim osobama koji su sa razlogom pored mene. Krše svoje veštačke vilice, čačkaju prljavštvinu iz nosa, ušiju sa svojim kilometarskim noktom. Još pet sati pakla  i deljenja vazduha sa njima. Oh, malo vremena je ostalo. Biće mi mnogo lakše kad udahnem miris svog grada. Budi mi spokojan, zaslužio si odmor za sva dešavanja koja su te zadesila. Pričaj malo sa ljudima, bez alkohola, uživaj malo, propadaš vidim. Nisam ti dao vremena da razmisliš. Sve je to novo za nas. Izboriću se ja sa tim. Imam osećaj da kriješ nešto. Mada, kako ti kažeš „Grešiš“. Okrećem novi list u svom povratku. Da ljudi u svakom mom pogledu vide prezir, patnju, mržnju…

Eh, još nisam stigao. Al jedva čekam da se vratim. Vratiću se veoma jako, borbeno. Ponovo ću disati. Zapamtite one moje fine osobine, jer kada se vrstim neće ih biti. 

Poželite mi sreću u mom oporavku!

*Ovo sam napisao pre godinu i po dana, kada sam iz studentskog doma išao put kuće. I taj period mog života je bio previše tužan i depresivan. I baš mi je drago što sam je među papirima pronašao i što je baš ovakva, amaterska*

Nadam se da će vam se svideti! 

Create a free website or blog at WordPress.com.

Горе ↑